Kao klinku me je nerviralo kada ljudi kažu – čekam pravu osobu. A niko od njih se ne zapita – da li sam ja prava osoba? Da li bi frajer/riba kakvog želim pogledao nekog poput mene?

I onda sam ja krenula da stvaram “pravu osobu” od sebe. Rezutat prvi: 32 godine, doktorat, četiri strana jezika, odlično jašem, plivam i skijam, sjajan posao, lepa i negovana, izgledam bar 5 godina mlađe.

Rezultat drugi: nemam prijatelje jer sam samoj sebi godinama bila prioritet, nemam dečka jer ovi što su poslovno ostvareni kao ja uglavnom me žele samo kao trofej – još jedan dokaz njihovog uspeha. A ovi što manje zarađuju ili su slabijeg obrazovanja (a to je 95% populacije) misle da nemaju šanse kod mene ili mi kažu da sam suviše nezavisna.

Dive mi se, a ja želim da me vole i to zbog mene, a ne zbog mog CV-a. Ljuta sam i isfrustrirana, tek sada sagledavam sve svoje pogrešne izbore i odluke.