Otišla sam pre dve godine iz Srbije u Nemačku, sa tek završenim masterom. Pre toga sam godinu dana radila kao Bachelor i pristojno zarađivala. Međutim, nije mi prijala atmosfera i uopšte ta (ne)kultura u Srbiji i odlučila sam da odem. I posle malo više od dve godine u novoj domovini, ponosna sam da kažem da sam Nemica.

Obožavam sve u vezi sa Nemačkom, ljudi su kulturni, ne spopadaju vas po hodnicima da pričate o nekim glupostima koje vas zapravo ne interesuju, gradovi su čisti, Nemci ne kukaju o nekim nepravdama iz prethodnih ratova, na poslu se ophode prema vama sa poštovanjem i profesionalno, ljudi žive imućno, jednostavno ne može da se meri sa Srbijom.

Kada sam odlazila, plakala sam i dvoumila se do poslednjeg trenutka. Sada plačem kada treba da dođem kod roditelja u posetu, jer sam zavolela toliko Nemačku i život u njoj da sebe uopšte više ne vidim kao Srpkinju.

Suprug i ja smo odlučili da decu nećemo učiti srpskim jezikom. Danas sam ponosna Nemica.