Kada sam saznao da je moj drugi sin zaprosio Hrvaticu, rekao sam mu da je za mene i moju porodicu mrtav i da nam se više nikada ne javlja.

Šesnaest godina kasnije, iako je pokušao kontaktirati neke članove porodice, niko ga nije kontaktirao. Njegovi postupci su narušili naš status i sada ima svoju “porodicu” jer za nas takva egzistencija nije postojala.

Ali kada smo neki dan bili u radnji, slučajno smo sreli njegovu ženu i djecu. Pala je sa neba pred našim očima i nikad neću zaboraviti izraz njenog lica. Istovremeno je rekao: „Izvinite!“ Prošli su pored nas kao stranci.

Nije ni pokušala da uspostavi kontakt, samo je uzela devojku za ruku i otrčala do kase! Ova devojka je veoma lepa, veoma slatka, veoma slatka.

Na trenutak sam požalio što je nisam imao prilike upoznati, ona je ipak naša unuka.

Rekao sam i svojoj ženi i ona je mudro ćutala. Sumnjam da je zapravo bila povezana s njima i nikada joj to neću oprostiti. Mislim da sam uradio sve kako treba. šta ti misliš?