Imamo dva sina. Oba oženjena. Ni jedan ne živi sa nama. Sa svojim porodicama žive u svojim kućama. Stariji sin i snaja ne žele decu, to im je stav (ne da ne mogu, već ne žele). Jednom sam pitao sina da li je siguran, rečeno mi je da se ne mešam i da je to njihova odluka. Nikad više nismo komentarisli ni žena ni ja. Njihov život, njihova stvar. Mlađi sin i snaja imaju 4 dece. Ni njima se ne mešamo u život.

Uskočimo oko dece ako i kad treba. U suštini svi lepo živimo. Problem je nastao zimus, kada sam vikendicu na Zlatiboru, poklonio (prepisao) snaji koja mi je rodila unučiće.

Vikendica je vrlo profitabilna, u ugovoru je navedeno da ne može da se proda dok najmlađe dete ne napuni 26 god (do tad će završiti škole). Stariji sin i snaja se bune. Kažu da je to 50% njihovo. Plac smo žena i ja kupili, vikendicu smo nas dvoje podigli od temelja do krova i smatramo da je odluka kome ćemo je pokloniti samo naša i ona ostaje takva kakva jeste!