Često se nameće pitanje treba li roditelje zvati po imenu. U životu ima mnogo ljudi koje tako oslovljavamo, ali “mama” i “tata” su jedni jedini i tako ih treba i zvati.

Kao kada se do juče mladim ljudima neko iznenada obrati sa “gospođo” ili “gospodine”, tako se i mnogi roditelji iznenade kad im se deca u jednom trenutku obrate po imenu umesto “mama” i “tata”. Nekima prija takav nekonvencionalni način oslovljavanja jer se osećaju dobro, smatraju da tako s decom ostvaruju iskren, prijateljski i ravnopravan odnos. Kad sin kaže majci: “Zorka, šta si spremila za ručak”, to nikako ne zvuči isto kao kad kaže: “Mama, šta si danas kuvala?” Majka tada izlazi iz one komforne zone i pretvara se u novopečenu drugaricu, a to ne treba da bude.

Ima roditelja kojima se sviđa ovo odustajanje od uobičajenog “mamanja” i “tatanja” jer smatraju da su s decom više bliski, ali tu nesvesno prave grešku. Na sreću, veći je broj onih koji misle da roditeljstvo nije prijateljstvo, i tu su potpuno u pravu. Odnosi u porodici nisu jednostavni i tu treba da se zna hijerarhija koja se stvara spontano, vaspitanjem i učenjem. Dok su termini “majka” i “otac” službeni (nalaze se i u ličnim dokumentima), dotle “mama” i “tata” odišu toplinom i ljubavlju i čine da se zna ko je ko.

Za starije generacije bilo je nezamislivo da roditelje zovu po imenu. Zvučalo bi kao nepoštovanje. Iako je naša sredina poznata po tome da gaji kult deteta, da za njega gine i da mu čini sve, ipak je roditelj očekivao da zauzvrat dobije nežnost i odanost potomaka, čak i kroz obraćanje. Sredinom prošlog veka žargon je ušao u govor, pa smo roditelje zvali “keva” i “ćale”, “stari” i “stara”, što se zadržalo do danas. To nije delovalo uvredljivo jer je spadalo u novu kulturu govora modernog doba i bilo je prihvatljivo kad su omladinci o njima međusobno razgovarali van kuće.

S vremenom su porodični odnosi gubili nešto od tradicionalnih i patrijarhalnih vrednosti, a deo tog novog paketa bilo je i zvanje roditelja po imenu. U suštini, niste ni bolji ni gori roditelj ako dozvoljavate da vam se dete tako obraća, niti se o detetu može nešto takvo reći. Ako i postoji problem, on je delikatniji, jer u svakoj kući mora da se zna ko donosi važne odluke. A njih donose “mame” i “tate”. Deca moraju da uvažavaju njihove odluke i da znaju svoje mesto. Bitne su uloge, a ne imena.

Psiholozi su dali mišljenje na ovu temu, oni su takođe protivnici zvanja roditelja po imenu jer to ponekad deci daje jak osećaj moći, što može da stvori narcisoidnost. Roditelji u našim životima simbolišu nepobitnu ljubav prema nama, a “mama” i “tata”, kako bi trebalo da ih zovemo, koliko god stari bili, jedan je od načina da im pokažemo zahvalnost i ljubav. Na svim jezicima sveta te reči su najlepše i skoro svuda zvuče isto ili slično. A sve što važi za mame i tate, važi i za bake, deke, seke, bate, tete, stričeve, strine… I prema starijim rođacima treba da pokažemo poštovanje dajući im ulogu u našim životima. Ni u njihovoj odsutnosti nije naročito lepo samo ih imenovati, pa baku pominjati kao Danicu ako se tako zove, već treba dodati tu nežnu i čarobnu reč. Sve u svemu, radite kako hoćete, na vama je. Ali ne zaboravite da kad se roditeljima obratite sa recimo “Zorka” i “Milane”, nećete ni blizu izazvati onu nežnost i toplinu kao kad im kažete “mama” i “tata”. Jer te dve magične reči – znače sve!