Bili smo zajedno, voleli se kao niko nikada i raskinemo. Bez razloga, iz hira, mladi smo, treba još puno toga da proživimo. On svojim putem, ja svojim. Danas, ja u vezi, on takođe. Nikad ga nisam zaboravila i kunem se, svaki dan sam mislila na njega. Ali jednostavno, nikad dovoljno hrabrosti da ga pozovem, dovoljno snage da krenemo ispočetka.

I pre nekih mesec dana, nakon 5 godina od raskida, pozovem, doduše sakrijem broj, samo glas da mu čujem…javlja se, ne predstavljajući se, kažem da bih volela da ga vidim. Kunem vam se samo mi je rekao stižem, izađi. Bio je ispred moje kuće, u mojoj ulici., iako se nisam predstavila, odmah je znao gde da dođe.. ja prilazim, otvaram vrata auta i ćutim… niko nijednu reč..a u meni se sve lomi…

držimo se za ruke i ćutimo, znamo da je kasno za sve, da nas je ponos pobedio i naša ljubav zauvek izgubila… poljubili smo se i samo sam izašla i vratila se u kuću.. Bez reči..mada je sve oboma bilo jasno. Neke ljubavi ipak nemaju srećan kraj…