NEMA VEĆEG PR0KLETSTVA 0D 0V0G: Pazite se jedne stvari, G0RA je od BIL0 koje VRADŽBINE – G0V0RI0 je starac Pajsije

Kažu da je roditeljka kletva najteža, te da koga roditelj počne kleti – njemu nema sreće, ni napretka u životu. Mudri i vidoviti starac Pajsije ispričao je jednom istinitu priču o prokletstvu majke.

Ispričao je kako mu je došao čovjek kojem ništa od ruke ne ide, kojeg prate samo bolesti i nesreća. Čovjek je bio u zavadi sa svojom majkom, a ona mu je starac Pajsijedao mudar savjet – “Moj blagoslov imaš, ali treba i majčin blagoslov da dobiješ.”

On se dvoumio. “Teško da će mi dati, oče.”Rekoh mu opet: “Samo ti idi, pa ako ti ne da, reci joj ovako: “Jedan starac mi je rekao da razmisliš, jer ćeš i ti jednog dana predati dušu Bogu.

Otišao je i majka ga je na kraju ipak blagoslovila, rekla je:

“Dijete moje, neka na tebi bude blagoslov Avraamov!” Prošlo je jako malo vremena, a taj čovjek je došao na Svetu Goru, nosio je puno poklona, igrao je od radosti. Stalno je ponavljao: Slava Ti, Bože! Plakao je.

Znajte da je kletva, pa čak i samo negodovanje roditelja veoma moćno. Sve i da roditelji ne proklinju djecu, samo ogorčenje na njih dovoljno je da djeca “ne vide bijeloga dana”; njihov život biće samo muke. Takva deca mnogo stradaju u ovom životu. Razumije se, u drugom životu dobijaju olakšanje, jer ovde već nešto otplaćuju.

Dešava se ono što govori ava Isaak: “Jedu pakao”, odnosno – trpeći muke u ovom životu, smanjuju pakao. Jer muka ovog života – “jede pakao”. Odnosno, kada djeluju duhovni zakoni, oduzima se malo od pakla, od muke.Ali, i roditelji koji šalju svoju djecu “do đavola”, obećavaju ih đavolu, pa poslije đavo ima pravo na njih. Reći će: “Pa, sam si mi ih obećao.”

U Farasi je bio jedan bračni par. Imali su malo dijete koje je često plakalo, i otac ga je stalno slao “do đavola”. I evo šta se zbilo. Bog je tako dopustio, da kada bi ga on poslao “do đavola” – dijete bi iščezavalo iz kolevke. Sirota majka bi poslije odlazila kod Hadžiefendije.

“Hadžiefendija, tvoje molitve neka bi bile sa mnom, dijete su uzeli demoni.” Hafendija bi odlazio, čitao molitvu kraj kolevke, i dijete se vraćalo. Ovo se stalno ponavljalo. Sirota žena je govorila: “Hadžiefendija, tvoje molitve neka bi bile sa mnom, dokle ovako?”

“Ja se ne umaram dolazeći, a ti li se umaraš dolazeći da me pozoveš? Đavolu će dodijati i ostaviće dijete.” Od tada dete više nije iščezavalo. Kada je dijete odraslo zvali su ga “đavolji rod”. Uzburkavao je cijelo selo; nikome nije davao mira. Šta je sve zbog njega trpeo moj otac! Odlazio bi do nekog čoveka i govorio mu: “Onaj je rekao to i to za tebe.” Odlazio je drugome, govoreći isto. Potom bi se ova dvojica zavadila i potukla. Kada bi to shvatili, pošli bi da uhvate klevetnika i da rasprave sa njim. Ali, on bi ih tako prevario da su još oni od njega tražili oproštaj! Toliko je bio đavolik! Đavolji rod! Bog je tako ustrojio da bi se ljudi, vidjevši sve to, urazumili, zategli i bili mnogo pažljiviji. Druga je stvar kako će Bog suditi ovom čovjeku. Razumije se, imaće mnoge olakšice.

Najveće bogatstvo svijeta jeste roditeljski blagoslov, baš kao što je u monaštvu najveći blagoslov – imati blagoslov svog Starca. Zato i kažu: “Traži blagoslov od roditelja.” Sjećam se, jedna majka imala je četvoro djece; i plakala je, sirotica. Govorila mi je: “Umrijeću tužna, nijedno od djece se nije oženilo. Moli se.” Sastradavao sam sa ovom udovicom, i sa onom siročadi. Molim se, molim se – i ništa. Velim: “Nešto se ovdje dešava.”

“Bacili su vradžbine na nas”, govorila su djeca. “Nije vradžbina, da je od vradžbine to bi se vidjelo. Da vas nije, možda, majka klela?” upitah ih. “Jeste, Oče”, rekoše mi. “Naša majka nam je, pošto smo bili mnogo nestašni kao djeca, stalno govorila, od jutra do večeri: ‘Da ostanete panjevi, da ostanete panjevi’ “.

“Pođite da malo prodrmate svoju majku”, rekoh im, “i kažite joj da se pokaje, ispovjedi i da vam od sada pa nadalje uvijek daje samo blagoslove.” Za godinu i po oženilo se sve četvoro djece. Ova sirota žena bila je udovica, izgleda i malodušna, a djeca su bila nestašna, prevršila su meru, i ona ih je klela.

– Ako roditelji kunu djecu i poslije umru, kako da se djeca oslobode prokletstva?– Ako djeca traže “krivicu” u sebi, naći će da su, ako su ih roditelji kleli, bili neposlušni i da su mučili svoje roditelje. Tada, ako osjete svoju krivicu, iskreno se pokaju i ispovede, sređuju se. A ako deca uz to i uznapreduju duhovno, pomoći će time i roditeljima.– Starče, i mene su roditelji kleli kada sam otišla u manastir.– U tom slučaju kletve postaju blagoslov.

– Starče, da li je ispravno govoriti za onog ko nam čini nepravdu: “Neka bi mu Bog vratio za to”?– Onaj ko tako govori prevaren je od đavola, jer ne shvata da na taj način “učtivo” proklinje. Ima ljudi koji govore za sebe da su osetljivi, da su puni ljubavi i takta, da trpe nepravde koje im nanose ljudi, ali govore: “Neka bi im Bog uzvratio”. Svi mi ovde polažemo ispite kako bismo prešli u onaj drugi, vječni život, u Raj. Pomisao mi govori da je ovo “učtivo” proklinjanje ispod svakog duhovnog nivoa, i da je nedopustivo za hrišćanina. Jer, Hristos nas nije učio takvoj vrsti ljubavi, već – Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine! Isto tako, veći od svih blagoslova je kada nas nepravedno kunu, a mi to primamo ćutke, blagodušno.

Kada smo oklevetani, ili kada trpimo nepravdu, bilo od površnih, bilo od zlobnih ljudi koji su pokvareni i iskrivljuju istinu, ako je moguće – ne tražimo pravdu, kada se nepravda tiče samo nas. Niti govorimo: “Neka bi im Bog uzvratio”, jer je i to kletva. Dobro je da im oprostimo od sveg srca, i da se molimo Bogu da nas ukrepi da možemo da iznesemo teret klevete, i da nastavimo duhovni život (u tajnosti, ako je moguće). Neka ljudi kojima je u tipiku da sude i osuđuju nastave da nam nanose nepravde, jer nam time pripremaju zlatne vijence za onaj istiniti život. Naravno, oni koji su blizu Boga nikada ne proklinju, jer u sebi nemaju zlobu, već samo dobrotu. Svako zlo koje se baci na ove osvećene ljude, osvećuje se. Tako oni osjećaju veliku, za druge, nevidljivu radost.

(Preuzeto iz knjige “S bolom i ljubavlju savremenom čovjeku” starca Pajsija Svetogorca)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)