Danas želimo da ispričamo jednu nesvakidašnju priču i otvorimo temu koja ne gubi na aktuelnosti – šta ženama više znači: spoljašnja lepota ili unutrašnja snaga?
Priča počinje sa jednom poznanicom moje majke. Godinama je radila kao računovođa, obavljajući rutinske zadatke i živeći sasvim uobičajen život. Međutim, u nekom trenutku, rešila je da okrene novi list i upusti se u potpuno drugačiji posao. Moglo bi se reći da je postala neka vrsta savremene spajalice ljudi, osoba koja pomaže drugima da pronađu ljubav.
Ipak, ono što je njen pristup činilo posebnim jeste to što je od te ideje stvorila pravi posao, gotovo biznis. A njen “proizvod” bio je – ženska transformacija.
Njena uloga nije bila samo da spoji dvoje ljudi – ona je radila na potpunom vizuelnom preobražaju svojih klijentkinja. Pružala je mladim ženama podršku i smernice kako da izgledaju privlačno i ženstveno, ali na način koji je često više isticao spoljašnjost nego pravu ličnost.
Birala odeću koja ostavlja snažan utisak – ako devojke nisu imale ništa prikladno, sama je kupovala ili iznajmljivala efektne haljine.
Organizovala im frizure, šminkanje, manikir, pedikir – čitav paket estetske pripreme.
Učila ih kako da se predstave u najboljem svetlu, makar to “svetlo” nije bilo u skladu s njihovim karakterom.
Na prvi pogled, žene koje su prošle kroz njen tretman delovale su zanosno, elegantno i pune samopouzdanja. Privlačile su pažnju gde god bi se pojavile. Ali…
S vremenom, postalo je jasno da muškarci koje su upoznavale nisu zapravo padali na njih same, već na sliku koju su projektovale. Upoznali bi elegantne dame, sređene do detalja, ali to nije bio njihov autentičan izgled niti njihov pravi karakter. Ta spoljašnja slika bila je pažljivo kreirana – i privremena.
Kada bi se maske skinule, a svakodnevica počela da pokazuje pravo lice, mnogi muškarci su shvatali da su zaljubljeni u iluziju. I tada su veze pucale.
Ova priča osvetljava važnu temu: Da li danas žene previše teže spoljašnjoj savršenosti, a zanemaruju ono što ih zaista čini posebnom – autentičnost?
U savremenom društvu, žene često ulažu znatna sredstva u svoj izgled. To samo po sebi nije loše – briga o sebi je važna. Međutim, problem nastaje kada to ulaganje preraste u opterećenje, kada sve postane pitanje prestiža:
Nakit mora biti isključivo od čistog zlata
Obuća – samo od prave kože
Odeća – isključivo poznate marke
Torbe, parfemi, šminka – svi moraju nositi potpis luksuza
Kada sve postane samo spoljašnji dojam, gubi se lična suština. A to je ono što mnogi muškarci, i ljudi generalno, zapravo traže – iskrenost, dubinu, dušu.
U tom smislu, citat poznatog pisca Eriha Marije Remarka dolazi kao šamar realnosti:
“Što je ženi kraća suknja i što su potpetice više, to je njen lični život gori.”
Ova misao ne osuđuje odeću, već ponašanje koje se krije iza preteranog isticanja izgleda kao jedinog aduta.
Mnoge žene veruju da ne mogu izgledati lepo ako ne nose skupe brendove. Ali istina je drugačija. Cena ne određuje stil. Niti govori o vrednosti osobe.
Zato što se skupa odeća često koristi kao štit – da prikrije nesigurnosti, da se dobije priznanje, da se ostavi utisak. Ali većina muškaraca ne traži luksuz na dve noge, već:
Partnerku koja zna šta želi
Osobu koja ima svoje mišljenje
Ženu koja zna da bude duhovita, hrabra i iskrena
Nekoga s kim mogu razgovarati o životu, ne samo o trendovima
Da, doteranost može da privuče, ali ne može da zadrži. Kao u bajci o Pepeljugi – čarolija nestaje kad otkuca ponoć.
Šta zaista ostaje kada se sve spoljašnje skine?
Na kraju dana, najvažnije pitanje je – ko ste vi kada niko ne gleda? Kada skinete šminku, ostavite skupu torbu i legnete u krevet sa svojim mislima.
Ono što ostaje tada jeste:
Vaša ličnost
Vaš pogled na svet
Vaš karakter
Vaše emocije
To je ono što se pamti. I to je ono u šta se ljudi istinski zaljubljuju.