Svako jutro, moj muž kreće na posao oko sedam sati, dok ja često spavam do devet ili deset sati. Jednog jutra, dok sam još ležala u krevetu, čula sam korake u kući i pogledala na sat – bilo je 8:35.

Pomislila sam da je možda nešto zaboravio i vratio se s posla, pa sam pokušala ponovo zaspati. No, osjećajući hladnoću, odlučila sam mu poslati poruku umjesto da ustajem i pitam ga direktno. Napisala sam: “Jesi li nešto zaboravio?”.

Njegov odgovor me je iznenadio: “O čemu pričaš?”. Ponovno sam mu poručila: “Dobro, čula sam korake dole”. Tada me je nazvao i sa strepnjom u glasu rekao da još uvijek radi.

To me je toliko uplašilo da sam skočila iz kreveta, zaključala vrata svoje sobe i pozvala policiju. Na kraju se ispostavilo da je provalnik ušao kroz prozor, misleći da nema nikoga kod kuće. Kada je čuo moj glas, brzo je pobjegao. Barem su tako rekli policajci.