Nikad ne znamo kada ćemo dobiti priliku da pokažemo svoje vrline ili hrabrost.Tako ni musliman Iso Mahmutović nije očekivao šta će ga zadesiti jednog junskog dana 1972. godine kada je krenuo na posao.

Ovaj skromni i snažni Bijelopoljac radio je u građevinskom preduzeću „Titograd“. Njegovo preduzeće dobilo je zadatak da sruši kapelu na Lovćenu, zavetnu crkvu Njegoša i njegovo grobno mesto.

Tek kada je upravnik gradilišta izneo radni zadatak, hrabri musliman Iso i njegove kolege shvatili su šta ih čeka.

Sa ove vremenske distance, možemo samo zamisliti koliko im je bilo teško i neprijatno kada su čuli da treba rušiti ovu poznatu pravoslavnu svetinju ručnim alatom. Posebno kada se uzme u obzir da je većina radnika bila islamske veroispovesti.

U kriznim momentima najbolje se vidi ko je kakvog karaktera.
To je dobro znao tridesetogodišnji Mahmutović, koji je svojom odlučnom rečenicom: „Neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke, da na decu bacim sramotu i prokletstvo!“ – zauvek ostao upamćen.

Upravnik je pokušao da mu objasni da kapela nije svetinja već spomenik koji treba ukloniti kako bi na njenom mestu bio podignut veći i lepši objekat.

Ipak, musliman Iso je ostao uporan: „Rekao sam: neću da rušim ničiju svetinju, a ako neko pokuša da ruši moju, moraće preko mene mrtvog!“

Videvši Mahmutovićevu odlučnost, upravnik je pokušao s pretnjama: „A ako je to naređenje i ako možeš izgubiti posao zbog toga?“

Iso je odgovorio: „Nema toga ko mi to može narediti, a što se tiče otkaza, ne morate se mučiti, već ga imate, ja odlazim sam“.

Znajući da će ga zbog ovoga saslušavati UDBA i da će mu to otežati život, Iso je ipak ostao nepokolebljiv.

Njegov hrabri potez dobija još veću dimenziju jer su za njim, odbijajući naređenje, krenuli i ostali radnici.

Iso Mahmutović je ostao nepokolebljiv i kada su ga saslušavali, nastavio je da živi sa svojom porodicom. Za vrednog i poštenog radnika uvek se nađe posla, i takvi se ne boje gladi.

Isov potez je odložio rušenje svetinje, ali su rušitelji kasnije, uz pomoć zatvorenika iz Spuža i građevinske mehanizacije, završili posao, što je i zabeleženo na video snimku.

Kapela je srušena, na njenom mestu podignut je mauzolej. Iso je sačuvao obraz i proživeo časno svoj život. Njegov sin Ćazim je 35 godina kasnije primio posthumno priznanje od Mitropolita Amfilohija za svog oca. Guslar Sava Stanišić je opevao Isa i njegovo delo.

Ćazim i njegovi potomci imaće na koga da se ugledaju u svom životu. Zapravo, svi koji žele mogu uzeti primer iz Isovog hrabrog čina.